26. јануар 2022. године
Свети Сава
Свети Сава
Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.
Растко Немањић је рођен као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг.
О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.
Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). Године 1190, када је Растко имао петнаестак година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања.
"Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) Једног дана дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових".
Теодосије. Житије св. Саве
У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.
"Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје".
Теодосије. Житије св. Саве
(Сава властелинима из потере након што се замонашио)
Саградивши манастир Хиландар са својим оцем, до 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик.
Савин боравак у Солуну имао је великог значаја за развој српског црквеног права јер је он ту организовао рад, а значајним делом и сам учествовао у стварању српске редакције византијског номоканона који ће постати познат под називом Номоканон Светог Саве (Крмчија светог Саве). Овај зборник постаће прворазредан извор права у средњовековној Србији, а оствариће утицај и на ширем подручју јер је такође постао основни устав и бугарске и руске цркве. Сава се вратио у Србију 1220. године. Прво се састао с братом, затим је отишао у Студеницу да би се поклонио очевом гробу да би на крају отишао у Жичу, која је одређена за средиште нове Српске архиепископије. Одмах се посветио њеном организовању — основао је око 11 епархија (епископија) укључујући и архиепископију у Жичи. За епископе је поставио своје ученике од којих су неки били управо стигли из Хиландара.
Године 1229. Сава је из Далмације, односно приморске области српске државе, отпловио за Палестину. Обишао је Јерусалим, Витлејем, Јордан као и манастир Светог Саве Освећеног (Јерусалимског). У повратку, прошао је кроз Малу Азију где је посетио никејског цара, Јована Дуку Ватаца, а затим је отишао на Свету гору где је боравио у Ватопеду и Хиландару. У зиму 1229/30. највероватније је боравио у Солуну где се састао са Теодором Анђелом. Његово путовање имало је великог значаја за развој богослужења у српској цркви. На овом путу, Сава је сигурно проучио Јерусалимски типик по коме је организован живот у манастиру Светог Саве Освећеног. По повратку у Србију 1230. у богослужбену праксу српске цркве унео је неке елементе из овог типика.
Сава је убрзо одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Одлуку је саопштио на сабору у Жичи 1234. године и за наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину.
У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II да га посети. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. (27) јануара 1236. године.
Смрт Светог Саве ван Србије и његова сахрана у Бугарској изазвали су велико незадовољство у Србији. Краљ Владислав је уложио значајне дипломатске напоре да се Савини посмртни остаци пренесу у Србију. Преговори су трајали дуго и у први мах нису довели до конкретних резултата. Затим је Владислав лично отишао у Трново у посету свом тасту, бугарском цару, с намером да преговара о овом проблему. Цар Асен није био вољан да дозволи пренос Савиних посмртних остатака и није мењао мишљење и поред Владислављевог инсистирања. По Доментијановим речима, Владислав је тражио да му се да господин и учитељ, просветитељ отачаства, топли заступник и скори помоћник отачаства. Ипак, после неколико дана Асен је попустио и Владислав је понео Савине мошти у Србију.
У доба турске власти Сава је међу Србима називан учитељем, просветитељем и новим апостолом. У то доба Савин култ је већ био далеко превазишао границе некадашње српске државе.
Турско спаљивање Савиних моштију 1594. године у Београду у знак одмазде против побуњених банатских Срба није смањило поштовање које је српски народ гајио према Светом Сави. Култ св. Саве снажно се шири после 1775. године када га је карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Разна дела просветног и културног значаја у српским срединама обављана су на Савиндан. На Савиндан 1826. основана је Матица српска. Истог дана је и Сава Вуковић потписао завештање којим је основана Српска гимназија у Новом Саду 1810. године.
Од друге деценије 19. века свети Сава се све више сматра заштитником и покровитељем српских школа: прво у Војводини (вероватно прво у Земуну 1826), затим у Србији (1827), Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Старој Србији. Као школска слава дан Светог Саве се није прослављао само у пероду комунистичке власти у Југославији да би се та пракса поново успоставила након његовог завршетка.
НАЗАД НА ШКОЛСКЕ ВЕСТИ